Pret­hod­nu ka­len­dar­sku go­di­nu Ra­doš Ba­jić je is­pra­tio sa ni­kad vi­še po­sla. Iza nje­ga su tri ogrom­na TV pro­jek­ta i je­dan film­ski – se­ri­ja „Se­lo go­ri, a ba­ba se če­šlja” ko­ja je ušla u isto­ri­ju Jav­nog ser­vi­sa kao naj­gle­da­ni­ja se­ri­ja ika­da, „Psi la­ju, ve­tar no­si” ko­ja po gle­da­no­sti u sto­pu pra­ti pret­hod­nu, „Ši­fra De­spot” či­ja nas pre­mi­je­ra oče­ku­je u fe­bru­a­ru, i film „Za­span­ka za voj­ni­ke”. U raz­go­vo­ru za „Dan” naš pro­sla­vlje­ni glu­mac, re­di­telj, sce­na­ri­sta i pro­du­cent go­vo­ri o sta­nju u ki­ne­ma­to­gra­fi­ji, po­stig­nu­tim re­zul­ta­ti­ma, iza­zo­vi­ma ko­ji su pred njim, po­ro­di­ci, tra­di­ci­ji, po­li­ti­ci, Cr­noj Go­ri...
– U pro­šloj 2017. ve­o­ma mno­go sam ra­dio, što je pri­mar­no te­ško do­ve­sti u ve­zu sa fi­nan­sij­skim okol­no­sti­ma u pro­fe­si­ji ko­jom se ba­vim – ka­že Ra­doš Ba­jić za „Dan”. – Ko­li­ko vi­dim, ni­šta ma­nji po­sao me ne če­ka ni u 2018. Na­la­zim se u onoj fa­zi ži­vo­ta ko­ju bi tre­ba­lo da ka­rak­te­ri­šu is­ku­stve­nost i mu­drost, uz naj­ve­ću pret­po­stav­ku da je mo­gu­će da čo­vjek sa­da ura­di ne­što ozbilj­no, po če­mu će ga lju­di pam­ti­ti. Hva­la Bo­gu, zdra­vlje me u zna­čaj­ni­joj mje­ri ni­je na­pu­sti­lo, te sam i da­lje op­sjed­nut vo­ljom za ži­vo­tom i sna­žnom mo­ti­va­ci­jom da ra­dim, pi­šem, pro­du­ci­ram, re­ži­ram i glu­mim. Od ta če­ti­ri po­sla ko­ja od­re­đu­ju moj pro­fe­si­o­nal­ni ži­vot po­sled­njih de­ce­ni­ja – re­al­no, sve vi­še me mr­zi da glu­mim ali se tru­dim da gle­da­o­ci to ne osje­te, a naj­bo­lje se osje­ćam kad pi­šem. I mi­slim da ću pi­sa­ti naj­du­že...
● Ko­li­ko se da­nas Va­ša oče­ki­va­nja od po­slo­va ko­je ra­di­te raz­li­kuju od oče­ki­va­nja go­lo­bra­dog deč­ki­ća iz Me­dve­đe ko­ji je do­šao u ve­li­ki grad? Kad Vam je bi­lo te­že – ta­da ili sa­da?
– Kad sam bio mlad ni­šta mi ni­je bi­lo te­ško, bez ob­zi­ra što sam ta­da išao uz­br­do. Jer mla­dost ima ogrom­nu po­kre­tač­ku sna­gu oli­če­nu u na­da­ma, sno­vi­ma i oče­ki­va­nji­ma od ži­vo­ta ko­me hr­li­mo u su­sret. Da­nas ka­da idem niz­br­do, re­klo bi se da bi tre­ba­lo da mi bu­de lak­še, a za­pra­vo je mno­go te­že. Ne sa­mo što su se dra­stič­no iz­mi­je­ni­le dru­štve­ne i osta­le okol­no­sti ko­je sna­žno uti­ču na na­še ži­vo­te, već su­štin­ski zbog ogrom­ne od­go­vor­no­sti ko­ju čo­vjek u zre­lom pe­ri­o­du svog ži­vo­ta osje­ća za sve što či­ni i ra­di. U mo­jim go­di­na­ma – opro­šta­ja ne­ma...
● Kad ne­ko tra­je du­že od če­ti­ri de­ce­ni­je, on mo­že da da naj­bo­lji re­cept za uspjeh. Ko­ji je Vaš re­cept i ko­li­ki je tu udio imao fak­tor sre­će?
– Za sve što čo­vjek ra­di, a po­go­to­vo u ta­ko­zva­noj umjet­nič­koj sfe­ri dje­la­nja pri­je sve­ga, mo­ra maj­ka da ga ro­di. Ono či­me ga da­ru­je Bog – a maj­ka i otac mu pre­ne­su. Da­kle, ta pred­o­dre­đe­nost ko­ju de­fi­ni­še ta­le­nat, re­kao bih da je naj­va­žni­ja, a od­mah za­tim ve­li­ki rad, sna­žna mo­ti­va­ci­ja, že­lja za uspje­hom i op­stan­kom. Što se me­ne ti­če, sa istom mar­lji­vo­šću, pre­da­no­šću, upor­no­šću i di­sci­pli­nom i da­nas se pre­da­jem sva­kom po­slu – baš kao i pri­je če­ti­ri de­ce­ni­je ka­da sam bio po­čet­nik. Sa­mo je od­go­vor­nost mno­go ve­ća, ali me i ona do­dat­no mo­ti­vi­še. Da upo­re­dim to sa Olim­pi­ja­dom: ni­je­dan vr­hun­ski spor­ti­sta, ni­je­dan svjet­ski pr­vak ne od­la­zi na no­vo tak­mi­če­nje da bi ostva­rio lo­ši­ji i sla­bi­ji re­zul­tat, već da bi po­di­gao mot­ku ko­ji san­ti­me­tar vi­še, da bi sko­čio da­lje, da bi pre­tr­čao sta­zu za ko­ju de­se­tin­ku br­že. Ili to, ili da ma­kar po­no­vi re­zul­tat i ta­ko osta­ne u vr­hu i dru­štvu po­seb­nih i naj­bo­ljih. Ta­ko je i u po­slu ko­jim se ja ba­vim.
● Je­dan ste od umjet­ni­ka ko­ji je to­kom do­sa­da­šnje ka­ri­je­re ste­kao ve­li­ki broj na­gra­da. Ka­ko ste ih do­ži­vje­li – da li su Vas one oso­ko­li­le, tje­ra­le da ide­te na­pri­jed, ubi­ja­le ne­si­gur­no­sti ili, po­ne­kad, i za­va­ra­le da „za­spi­te na lo­vo­ri­ka­ma”?
– Od sve­ga što ste na­ve­li me­ne su na­gra­de so­ko­li­le i do­dat­no mi osvje­tlja­va­le put ko­jim sam išao, da­le­ko bi­lo da su me za­va­ra­va­le da sam uči­nio ne­što što je va­žno za ci­vi­li­za­ci­ju u ši­rem smi­slu. Mi smo, ipak ma­la sre­di­na ko­ja je, ka­da je kul­tu­ra u pi­ta­nju, gra­nič­no oivi­če­na je­zi­kom i op­se­gom po­pu­la­ci­je ko­ja je ne­ka­da go­vo­ri­la istim je­zi­kom, bez ob­zi­ra ka­ko se ti je­zi­ci da­nas na­zi­va­ju u re­ci­kli­ra­nom de­mo­graf­skom, ge­o­graf­skom, na­ci­o­nal­nom i kul­tur­nom pro­sto­ru. Re­al­no, ako čo­vjek ni­ka­da ne okre­ne ni­je­dan te­le­fon­ski broj, ako ni­ka­da ni­ko­ga ne po­vu­če za ru­kav i ka­že „Ej, vi­di... da li bih ja mo­žda mo­gao da do­bi­jem tu i tu na­gra­du” – što ja ni­ka­da ni­sam uči­nio – on­da na­gra­de ima­ju ne­kog smi­sla. Me­ne su na­gra­de du­go mi­mo­i­la­zi­le, a on­da – u po­sled­njoj de­ce­ni­ji, na­pro­sto sam bio za­plju­snut. Mo­žda je to oprav­da­no i lo­gič­no da u zre­loj fa­zi ži­vo­ta i stva­ra­nja do­đu pri­zna­nja kao po­tvr­da za uspjeh i kva­li­tet kon­kret­nog dje­la – ali, i za do­me­te cje­lo­kup­nog stva­ra­la­štva.
● Ži­vi­te na dvi­je adre­se, rod­ne Me­dve­đe se ni­ka­da ni­ste od­re­kli. Da li je to „mu­stra” da čo­vjek i u ovim ne­nor­mal­nim vre­me­ni­ma osta­ne nor­ma­lan, i da ga sjaj i blje­šta­vi­lo ve­le­gra­da ni­ka­da ne za­sli­je­pe to­li­ko da za­bo­ra­vi oda­kle je po­te­kao, jer je ono naj­bo­lje što je dao svi­je­tu po­nio upra­vo iz rod­ne ku­će?
– Za me­ne rod­na ku­ća, za­vi­čaj, sta­ra kru­ška u ata­ru iz­nad se­la na ko­ju sam se pe­njao kao dje­čak, ri­je­ka Mo­ra­va na ko­joj sam na­u­čio da pli­vam, iko­na kuć­nog sve­ca ko­ju je ku­pio moj djed – ima ve­li­ki zna­čaj. Rod­na ku­ća je iz­vo­ri­šte ko­je me uvi­jek na­no­vo ob­na­vlja i re­ge­ne­ri­še. Kad u nju uđem slab i iz­mr­cva­ren, iz nje iz­la­zim oja­čan i osna­žen za no­ve ži­vot­ne bit­ke. Či­ni mi se, ka­da bi mi to ne­ko uzeo da bih ostao go, kao od maj­ke ro­đen. U ve­li­kim ne­sre­ća­ma ko­je su za­de­si­le naš na­rod ko­ji je pro­tje­ran sa svo­jih og­nji­šta iz knin­ske Kra­ji­ne, sa Ko­so­va – ima­mo na­ža­lost si­ja­set pri­ča, da su mla­di ko­ji ni­ka­da ni­su bo­lo­va­li umi­ra­li i pa­da­li kao sno­plje. Ona­ko, iz či­sta mi­ra – i to ka­sni­je, ka­da su sa po­ro­di­ca­ma u ja­du i če­me­ru iz­bje­gli i pri­sti­za­li u Sr­bi­ju. Po­sli­je mje­sec, dva, tri... Po­zna­vao sam čo­vje­ka ko­ji je sva­ke no­ći sa­njao uvi­jek isti san – svo­ju rod­nu ku­ću, nji­ve, li­va­de... I on je, ni od če­ga bo­le­stan, umro. Sa­mo je pao... Šta ga je ubi­lo? Ubi­la ga je pre­sje­če­na pup­ča­na vrp­ca ži­vo­ta. Kad čo­vje­ku uzmeš za­vi­čaj – uzeo si mu sve.
● Ne­ki će re­ći da se ni­ste od­re­kli tra­di­ci­o­nal­nog funk­ci­o­ni­sa­nja po­ro­di­ce na ovim pro­sto­ri­ma, ne­ki da ste u po­slu na­pra­vi­li „po­ro­dič­ni klan”, ali će se svi slo­ži­ti da je si­no­nim za sta­bil­nu i čvr­stu po­ro­di­cu upra­vo po­ro­di­ca Ba­jić. Naj­va­žni­je od­lu­ke do­no­si­te „hor­ski” ili je, ipak ne­či­ja ri­ječ u Va­šoj po­ro­di­ci naj­gla­sni­ja?
– Me­ne mno­go na­pa­da­ju zbog mo­je po­ro­di­ce ko­jom se di­čim i na ko­ju sam po­no­san. Na­pa­da­ju me, jer im sme­ta što svi mi za­jed­no ži­vi­mo i ra­di­mo. Zbog to­ga nas na­zi­va­ju „Ba­ji­ća klan”, ču­de se – ka­ko je mo­gu­će da ci­je­la mo­ja po­ro­di­ca ži­vi za­jed­no, u slo­zi, po­što­va­nju i lju­ba­vi... Mi­le­na, ja, moj sin Ne­delj­ko, sna­ha Ivo­na, nji­ho­va dje­ca Len­ka i Alek­san­dar, on­da mo­ja kćer­ka Je­le­na, zet Pre­drag, i nji­ho­va dje­ca So­fi­ja i Fi­lip – kod nas je uvi­jek kao u ko­šni­ci, vr­vi od ži­vo­ta i ži­vot­ne ra­do­sti... Na­ža­lost, da­nas je po­sta­lo nor­mal­no da u po­ro­di­ci ni­ko ni sa kim ne go­vo­ri, da je sva­ko na svo­ju stra­nu, da ne­ma ni po­ro­dič­nog ruč­ka, ni sla­ve, ni Vas­kr­sa, ni Bo­ži­ća... Mo­ja naj­ve­ća do­stig­nu­ća ni­su mo­ja ka­ri­je­ra, mo­ji fil­mo­vi, se­ri­je, sla­va i po­pu­lar­nost. Moj naj­ve­ći ži­vot­ni uspjeh je upra­vo mo­ja po­ro­di­ca ko­ju sam stva­rao, gra­dio, ču­vao i nje­go­vao za­jed­no sa mo­jom su­pru­gom Mi­le­nom. Po­ro­di­ca mi je osnov­na ži­vot­na mo­ti­va­ci­ja, da se bo­rim i da is­tra­jem.
● Ka­ko iz­gle­da obi­lje­ža­va­nje Bad­njeg da­na i Bo­ži­ća kod Ba­ji­ća u Me­dve­đi?
– U mo­joj po­ro­di­ci se Bo­žić­ni pra­zni­ci pri­klad­no i sa mno­go lju­ba­vi i re­da sla­ve i u rod­nom se­lu, i u na­šoj ku­ći u Be­o­gra­du. Hva­la Bo­gu, u rod­noj ku­ći je još uvi­jek ču­var kr­sne sla­ve, bad­nja­ka i na­še po­ro­dič­ne tra­di­ci­je moj otac Mi­loš ko­ji ove go­di­ne, dru­gog da­na Bo­ži­ća pu­ni 87 go­di­na. Sam dan Bo­ži­ća po­či­nje od­la­skom u cr­kvu i po­lo­žaj­ni­kom, a za Bad­nje ve­če tra­di­ci­o­nal­no sje­če­mo ko­lač uz Oče­naš – mo­li­mo se Bo­gu, svi za­jed­no ve­če­ra­mo, pri­ča­mo, a če­sto i za­pje­va­mo... Tru­dim se da mo­jim unu­ka­ma So­fi­ji i Len­ki, i unu­ci­ma Alek­san­dru i Fi­li­pu – la­ga­no i po­stup­no uli­vam i pre­no­sim lju­bav pre­ma na­šoj vje­ri, pra­vo­slja­vlju, pre­ma kr­snoj sla­vi, Cr­kvi, po­ro­di­ci – ali i pre­ma svim lju­di­ma, jer će sa­mo ta­ko po­sta­ti do­bri i če­sti­ti lju­di.
● Vr­lo ste oštri pre­ma po­li­tič­kim de­ša­va­nji­ma i ga­le­ri­ji li­ko­va sa po­li­tič­ke sce­ne na ovim pro­sto­ri­ma, a mno­ge Va­še ko­le­ge su se odav­no po­li­tič­ki opre­di­je­li­le, pro­cje­nju­ju­ći da će ta­ko mo­ći da op­sta­nu i da ra­de. An­dri­ćev mu­drac iz „Pri­če iz Ja­pa­na” ni­je pri­hva­tio da par­ti­ci­pi­ra u vla­sti po­sli­je uki­da­nja ti­ra­ni­je. Po­li­tič­ku opre­di­je­lje­nost upor­no ig­no­ri­še­te, ali ka­ko bi­ste Vi po­stu­pi­li da ste na mje­stu tog An­dri­će­vog mu­dra­ca?
– Na­ža­lost, mi­slim i si­gu­ran sam u to da su po­li­ti­ča­ri na bal­kan­skim pro­sto­ri­ma naj­od­go­vor­ni­ji za su­mor­nu sa­da­šnjost i pri­lič­no bez­na­de­žne per­spek­ti­ve svih na­ro­da na na­šim pro­sto­ri­ma – čak i onih ko­ji su se na­iz­gled „udo­mi­li” i na­šli svo­je mje­sta­šce pod ki­šo­bra­nom Evro­pe, NA­TO-a i no­ve evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je. To sa Sr­bi­jom ni­je slu­čaj, a ja ne znam da li bi zbog to­ga tre­ba­lo da bu­dem ža­lo­stan ili sre­ćan? Mi­slim da će isto­ri­ja u ne­kim bu­du­ćim op­ser­va­ci­ja­ma od­re­di­ti pra­vo mje­sto mno­gim pra­zno­gla­vim eg­zi­bi­ci­o­ni­sti­ma u po­li­ti­ci ko­ji­ma smo da­li svo­je sud­bi­ne u ru­ke – ko­ji su ras­to­či­li bal­kan­ski pro­stor na dr­ža­vi­ce od ko­jih bi sva­ka mo­gla da bu­de sa­mo ma­lo ve­ći kvart ne­ke svjet­ske me­tro­po­le, Nju­jor­ka ili Pe­kin­ga, na pri­mjer. U glo­bal­nom smi­slu, ka­da je u pi­ta­nju srp­ski et­nič­ki kor­pus – mi­slim da smo naj­vi­še na­dr­lja­li i iz­gu­bi­li u po­sled­njim tra­gič­nim de­ce­nja­ma na ovim pro­sto­ri­ma. Sa­da­šnja dru­štve­na i po­li­tič­ka okol­nost u mo­joj ze­mlji ne da­je raz­lo­ga za pre­ve­li­ki op­ti­mi­zam, a raz­lo­ga za bri­gu i za­pi­ta­nost ima­mo na pre­tek. Ni­smo ri­je­ši­li ni­je­dan kru­ci­jal­ni pro­blem, Ko­so­vo nas kao pre­te­ški ka­men de­ce­ni­ja­ma vu­če na do­le i una­zad, ho­će nas i Is­tok i Za­pad – a mi ne smi­je­mo u za­gr­ljaj ni jed­ni­ma ni dru­gi­ma, jer će­mo sva­ka­ko do­bi­ti po tu­ru.
Sne­ža­na Mol­do­van


Vri­je­đa me an­ti­srp­stvo u Cr­noj Go­ri

● Ka­da ste po­sljed­nji put bi­li u Cr­noj Go­ri?
– Cr­na Go­ra je pre­li­je­pa ze­mlja. Ne­ka­da smo mo­gli go­vo­ri­ti da je na­ša – da­nas, na­ža­lost, ne. Ka­da to ka­žem ne mi­slim na cr­no­gor­sku dr­ža­vo­tvor­nost pro­tiv ko­je zbi­lja ne­mam ni­šta, ko­ju po­štu­jem i uva­ža­vam kao fa­kat i kao isto­rij­sku či­nje­ni­cu. Je­di­no što mi ve­o­ma sme­ta, vri­je­đa me i či­ni me de­špe­rat­nim – to je ogrom­na ko­li­či­na an­ti­srp­stva ko­ja se u Cr­noj Go­ri osje­ća, svu­da i na sva­kom mje­stu, u me­di­ji­ma, u dru­štve­nom ži­vo­tu, pa čak i na uli­ci, na pla­ži, u ka­fi­ću... A sve to de­ter­mi­ni­še – po­li­ti­ka. Da­nas je prag­ma­tič­no ja­sno zbog če­ga su pro­ta­go­ni­sti am­pu­ta­ci­je Cr­ne Go­re od Sr­bi­je upra­vo igra­li na kar­tu srp­skog he­ge­mo­ni­zma i an­ti­srp­stva. Zna­li su da će ta­ko naj­lak­še ostva­ri­ti svoj cilj. Upr­kos sve­mu, nek dr­ža­va Cr­na Go­ra cvje­ta – to joj od sr­ca že­lim! Pro­šlog lje­ta bio sam gost ču­ve­ne po­ro­di­ce Sa­va Me­di­na u Pe­trov­cu, a ka­da ću po­no­vo, ne znam...


Film o ma­jo­ru Ga­vri­lo­vi­ću

● Po­ka­za­li ste da iz­van­red­no po­zna­je­te srp­ski men­ta­li­tet ra­de­ći se­ri­je ko­je su ubje­dlji­vo naj­gle­da­ni­je u, ka­ko se to da­nas mo­der­no ka­že, no­vi­joj isto­ri­ji. Kad bi­ste ima­li do­volj­no sred­sta­va da na­pra­vi­te film Va­šeg ži­vo­ta, ko­ju bi­ste te­ma­ti­ku oda­bra­li?
– Ve­li­ka že­lja za ko­ju slu­tim da će osta­ti neo­stva­re­na mi je da sni­mim film o od­bra­ni Be­o­gra­da 1915. go­di­ne, o ma­jo­ru Ga­vri­lo­vi­ću ko­ji je iz­go­vo­rio ču­ve­ni go­vor na oba­la­ma Du­na­va ne­ko­li­ko sa­ti pri­je uda­ra 800.000 austro­u­gra­skih i nje­mač­kih voj­ni­ka na Be­o­grad i na 150.000 iz­mu­če­nih i ti­fu­som iz­mr­cva­re­nih srp­skih rat­ni­ka ko­ji su bra­ni­li svo­ju ze­mlju. Nje­gov go­vor se kao pri­mjer rat­nog be­sjed­ni­štva iz­u­ča­va na svim voj­nim aka­de­mi­ja­ma u svi­je­tu. Mi­slim da se ni­ko ni­je u film­skom umjet­nič­kom iz­ra­zu ba­vio jed­nom ge­net­skom oso­be­no­šću srp­skog na­ro­da, a to je svje­sno žr­tvo­va­nje... He­roj­stvo, čast, do­sto­jan­stvo, otadž­bi­na – mo­gu­će da su za mo­der­ne hej­te­re da­na­šnje ci­vi­li­za­ci­je iz­li­za­ne fra­ze, ali za me­ne pred­sta­vlja­ju naj­svje­tli­je gra­nič­ni­ke ži­vo­ta na­ro­da ko­jem pri­pa­dam. U to­me je mo­žda i naš naj­ve­ći ne­spo­ra­zum sa ta­ko­zva­nim raz­vi­je­nim svi­je­tom ko­ji nas to­li­ko mno­go ko­šta...